Za­lju­blje­nik u ka­u­boj­ske fil­mo­ve, ži­vot, po­ro­di­cu, lju­de, pu­to­va­nja i na­da­sve Bo­ga, osam­de­set­dvo­go­di­šnji hadži Mi­lo­rad Ba­to Pa­vli­čić i u de­ve­toj de­ce­ni­ji ži­vi ži­vot pu­nim plu­ći­ma. Ži­vot­na pri­ča ko­ja ga pra­ti mno­ge bi na­ve­la na od­u­sta­ja­nje, ali ne i Ba­ta. Sa de­vet i po go­di­na se „su­sreo” sa na­ga­znom mi­nom, imao 26 ope­ra­ci­ja, am­pu­ti­ra­na mu je de­sna no­ga već 15 go­di­na, li­je­va uko­če­na, lo­mio je kuk... Ipak, ni­je to Ba­tu Pa­vli­či­ću sme­ta­lo da pro­pu­tu­je kroz 25 dr­ža­va, da igra fud­bal, vo­zi bi­cikl, da ne pro­pu­sti ni­jed­no sport­sko oku­plja­nje, dru­že­nje, za­ba­vu... Uvi­jek je me­đu pr­vi­ma vo­lio da za­pje­va, za­i­gra cr­no­gor­sko ko­lo a, ka­ko ka­že, vo­lja za ži­vo­tom i vje­ra u Bo­ga su ga i odr­ža­li. O nje­go­vom bi se ži­vo­tu, sa­gla­san je Ba­to, i ro­man mo­gao na­pi­sa­ti, a kad bi ga on pi­sao po­čeo bi pri­ču kao de­ve­to­go­di­šnjak ko­me je je­dan na­iz­gled sa­svim obi­čan dan, 13. ja­nu­ar 1945. go­di­ne, pro­mje­nio ži­vot iz kor­ije­na. Na­ga­ziv­ši na mi­nu, Ba­to­vo dje­tinj­stvo do­bi­ja pot­pu­no no­vo zna­če­nje, a bor­ba za ži­vot po­sta­je je­di­na pre­o­ku­pa­ci­ja. Ka­ko sa po­no­som is­ti­če, te mi­ne su 1945. go­di­ne ru­ši­le mo­sto­ve ali nje­ga ni­su uspje­le.
- Sje­ćam se tog 13. ja­nu­a­ra 1945. go­di­ne kao da je bio ju­če. Bio je rat i go­to­vo svi mo­sto­vi u Cr­noj Go­ri su bi­li po­ru­še­ni, me­đu nji­ma i taj most na 150 me­ta­ra od mo­je ku­će. Po­šao sam tog ju­tra sa par dru­go­va da ku­pi­mo po­moć za par­ti­za­ne i do­šli do ru­še­vi­na mo­sta gdje je bi­la po­sta­vlje­na jed­na da­ska za pre­laz. I ta­man kad smo htje­li da za­ko­ra­či­mo, vi­dim ka­ko sa su­prot­ne stra­ne na­i­la­zi že­na ko­ja no­si ku­ku­ruz da ga me­lje u vo­de­ni­cu. Bi­lo mi je žao da sa to­li­kim bre­me­nom že­na če­ka da mi pro­đe­mo, pa sko­čim u stra­nu, uhva­tim se ru­kom za ivi­cu dža­de a de­snom za ne­ki kla­ču­nar. Po­ku­ša­va­ju­ći da se iz­va­dim na tlo, no­ga mi za­pe za ne­ku ne­vi­dlji­vu ži­cu i kad sam po­te­gao da se iš­ču­pam ona je eks­plo­di­ra­la i ba­ci­la me u ri­je­ku. No­si­la me ri­je­ka si­gur­no de­se­tak, dva­de­set me­ta­ra. Lju­di iz vo­de­ni­ce su me iz­va­di­li iz vo­de, a ka­žu da me spa­si­la jak­na ko­ju mi je se­stra sa­ši­la od en­gle­ske će­ba­di – pri­ča Pa­vli­čić.
Već su se ka­že Ba­to Pa­vli­čić bi­li po­zdra­vi­li sa njim dok jed­na stri­na ni­je po­sta­vi­la ru­ku na nje­go­vo sr­ce i re­kla „na­ro­de, on je živ”.
- Na­pra­vi­li su no­si­la, iz­ni­je­li na put i kre­nu­li za Nik­šić u bol­ni­cu. Je­di­no je od mo­sto­va još most na Ca­re­vom La­zu op­stao, ku­da su me i pro­ve­li do bol­ni­ce. Ope­ri­sa­li su me ci­je­lu noć. Ni­su smje­li da mi da­ju nar­ko­zu zbog ra­ne - ge­le­ra ko­ji sam imao iza uve­ta pa su me „kla­li” na ži­vo, vri­štao sam i pso­vao, ne znam šta sve ni­sam jer je bol bio ne­pod­no­šljiv. A opet, pod­nio sam i to. Na­sta­vio da­lje ži­vot, vra­tio se ško­li, upi­sao sred­nju za­nat­sku za mo­le­ra i far­ba­ra, do 1952. go­di­ne, kad sam pao sa ske­le pa su mi lje­ka­ri za­bra­ni­li i to da ra­dim. Sa ne­pu­nih 17 go­di­na sam po­šao u pen­zi­ju. Naj­mla­đi sam in­va­lid ra­da bio u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji, a ina­če sam ci­vil­na žr­tva ra­da, što je du­pli in­va­li­di­tet – pri­ča Pa­vli­čić.
Mo­žda bi dru­gi klo­nu­li, a Ba­to Pa­vli­čić iz sve­ga iz­la­zi još ja­či. Za­do­volj­stvo pro­na­la­zi u sva­ko­dnev­nim stva­ri­ma, dru­že­nju, spor­tu, vo­žnji bi­ci­kla, pu­to­va­nji­ma, po­ro­di­ci.
- Še­zde­se­te go­di­ne sam se ože­nio i ži­vio ži­vot pu­nim plu­ći­ma, do­bio tro­je dje­ce, uži­vao u sva­kom tre­nu. Me­đu­tim, po­vre­me­ni fi­sko­vi u de­snoj no­zi mi ni­su da­va­li mi­ra. Dok jed­nog da­na, 10. apri­la 2001. go­di­ne, ni­sam za­vr­šio u bol­ni­ci kod dok­to­ra De­ja­na Pa­vli­či­ća na or­to­pe­di­ji. Od po­sle­di­ca te na­ga­zne mi­ne, iz de­sne pot­ko­lje­ni­ce mi je sva­ko­dnev­no po kap, dvi­je cu­ri­la ne­ka teč­nost, dok ni­sam osje­tio ta­ko ne­pri­ja­tan mi­ris da se vi­še ni­je mo­glo ni sje­dje­ti u is­toj pro­sto­ri­ji sa m­nom. U bol­ni­ci sam čuo dok­to­re ka­ko ne­što ša­pu­ću. Re­kao sam da ka­žu sve što ima­ju naglas i re­kli su da mo­ra­ju da mi am­pu­ti­ra­ju de­snu no­gu. Sve što sam pi­tao bi­lo je mo­ra­ju li obje, re­kli su ne, sa­mo jed­nu i pi­ta­li me kad to da uči­ne. Re­kao sam od­mah, da ne če­ka­ju ni tren. Tre­ba­lo je vre­me­na da se pri­vik­nem na pro­te­zu i ote­ža­ne uslo­ve ži­vo­ta - pri­ča Pa­vli­čić.
Po­ro­di­ca, dru­štvo, kom­ši­je, po­zna­ni­ci, uop­šte lju­di iz okru­že­nja či­ni­li su, ka­že, da mu ži­vot bu­de pod­jed­na­ko mio kao i pri­je 10. apri­la.
- Dr­žao sam se do­bro, dva­de­set go­di­na sam igrao fud­bal na sport­skim po­li­go­ni­ma, bio gol­man, pli­vao sam, vo­zio bi­cikl, ni­šta mi ni­je sme­ta­lo, a u svo­je vri­je­me sam do­bro i ple­sao. Vo­lio sam da za­pje­vam i pr­vi za­i­gram. Imao sam od­lič­no dru­štvo ko­je ako ja ni­sam mo­gao da idem na fud­bal ni­su išli ni oni, uvi­jek su se vo­di­li mo­jim mo­guć­no­sti­ma. Zna­li smo da pje­ške ode­mo do gra­da, to je sko­ro tri ki­lo­me­tra i da se vra­ti­mo bez pro­ble­ma. Lju­di su me vo­lje­li i vo­le me i sad. Kad god i gdje god da se sku­pi­mo tu je za­ga­ran­to­va­na do­bra i po­zi­tiv­na ener­gi­ja. Svak je znao da se ša­li na svoj ra­čun i to nas je i odr­ža­lo - pri­ča Pa­vli­čić.
U jed­nom tre­nu, sje­ća se Ba­to Pa­vli­čić, po­že­lio je ne­što vi­še. Po­že­lio je da se „pri­bli­ži” Bo­gu i za­hva­li mu se za sve što je za nje­ga uči­nio. Ka­da je sa su­pru­gom obi­lje­žio zlat­nu svad­bu, 50 go­di­na bra­ka, oti­šli su na put do Je­ru­sa­li­ma i vra­ti­li se ne sa­mo du­hom bo­ga­ti­ji već i bo­ga­ti­ji za ti­tu­lu- ha­dži.
- Pro­šao sam kroz ci­je­li Je­ru­sa­lim pje­ške, ni­šta ni­sam htio da pro­pu­stim, ni­ti sam ko­me do­zvo­lio da pri­mije­ti da ne­što ne mo­gu. Bi­la mi je že­lja da po­sje­tim grob Isu­sa Hri­sta i po­klo­nim se naj­ve­ćoj sve­ti­nji hri­šćan­stva - po­no­sno is­ti­če Ba­to Pa­vli­čić.
Od ta­da je, ka­že, ob­i­šao 25 dr­ža­va i sve sve­ti­nje u nji­ma. Sa­da mu je pr­va na spi­sku že­lja Bu­gar­ska.
- Pri­je mje­sec i po da­na mi je sin do­šao iz Nje­mač­ke i po­že­lio da ode do Ma­na­sti­ra Ostrog, na­še naj­ve­će sve­ti­nje i po­šao sam sa njim. Eto ko­li­ko ste­pe­ni­ca ima do gor­njeg ma­na­sti­ra, sva­ku sam sa­mo sam pre­šao. Bog i Sve­ti Va­si­li­je Ostro­ški i svi sve­ci me ču­va­ju. Za­to u njih to­li­ko vje­ru­jem. Pri­tom, taj put do Ostro­ga mi je bio ote­ža­ni­ji ne­go ije­dan pri­je jer sam u apri­lu ove go­di­ne imao još jed­nu ne­zgo­du, 26. ope­ra­ci­ju po re­du. Pao sam i po­lo­mio kuk na dva mje­sta. Sje­ćam se kad me je kćer­ka po­ve­la u bol­ni­cu da su po­sle pet mi­nu­ta ko­la već bi­la sprem­na da me vo­ze za Nik­šić. Opet sam za­vr­šio u ru­ka­ma dok­to­ra De­ja­na Pa­vli­či­ća, u onoj is­toj so­bi gdje mi je pri­je 15 go­di­na i 14 da­na am­pu­ti­ra­na no­ga. Ni­je mo­gao da vje­ru­je da sam se sje­tio so­be, a ka­ko bih je i za­bo­ra­vio. Ne­iz­mjer­no sam mu za­hva­lan na sve­mu što je za me­ne uči­nio - iskren je Pa­vli­čić.
Ka­ko je na­gla­sio, vo­lio bi kad bi lju­di vi­še vje­ro­va­li u Bo­ga i ka­da bi se u te­škim tre­nu­ci­ma ma­kar i na tren sje­ti­li ži­vot­nih po­te­ško­ća Ba­ta Pa­vli­či­ća iz ko­jih je uz po­moć vje­re i že­lje iza­šao bo­lji i ja­či i ko­ga elan i vo­lja za ži­vo­tom ni­su na­pu­sti­li ni u de­ve­toj de­ce­ni­ji.
- Vje­ruj­te i vje­ra će vas spa­si­ti - po­ru­ču­je Mi­lo­rad Ba­to Pa­vli­čić.
S.RA­DE­VIĆ


Po­klo­ni­li se mo­šti­ma Sve­te Pet­ke

Od 25 dr­ža­va ko­li­ko je ob­i­šao, naj­ve­ći uti­sak na nje­ga osta­vi­la je Ru­mu­ni­ja.
- U Ru­mu­ni­ji sam bio u mar­tu ove go­di­ne sa su­pru­gom, a po­vod je bio obi­la­zak mo­šti Sve­te Pet­ke ko­ja je na­ša kr­sna sla­va. Bi­la nam je že­lja da joj se po­klo­ni­mo i to smo i uči­ni­li. Kad sam do­šao kod Sve­te Pet­ke de­si­lo se ne­što ne­vje­ro­vat­no, sta­vio sam svo­ju na ru­ku Sv. Pet­ke i ru­ka mi je od­ska­ka­la kao da se ru­ku­je sa m­nom. Do­šao je sve­šte­n­ik i pi­tao me ka­ko se zo­vem, re­kao sam Mi­lo­rad i ka­zao mi je da će za tri mje­se­ca da se mo­li za me­ne. Do­ni­je­li su mi sto­li­cu gdje je i vla­di­čin tron i tu sam sje­dio jed­no če­ti­ri, pet sa­ti dok se slu­žba za­vr­ši­la. U toj sve­ti­nji ima pre­ko hi­lja­du mo­na­ha i mo­na­hi­nja, to je za­i­sta ne­što ne­vje­ro­vat­no - pri­ča Pa­vli­čić.